Funkcije novca

Istorija novca i istorija civilizacije su značajno isprepletane jer svaki veliki iskorak u evoluciji novca značio je eksploziju ekonomske akitvnosti i jedan civilizacijski skok. Nekad novac nije postojao. Prvi oblik razmene, pre pojave novca, bila je trampa. Neka istraživanja kažu da je postojao i neki sistem pre trampe, a to je sistem koji je postojao u vrlo malim zajednicama, gde su ljudi pamtili ko je šta kome dužan i ko je šta kome učinio. Smeštajući u današnji koncept takav način “pamćenja” deluje neverovatno, ali tad su zajednice bile vrlo male. Kod trampe se javlja problem, kako Englezi to kažu “double coincidence of wants” dakle, da se želje učesnika u trampi istovremeno poklope. I tu se pojavljuje potreba za prvom funkcijom novca i možda najbitnijom, a to je sredstvo razmene.

Novac nam omogućuje da mi odvojimo vremenski trenutak sticanja neke vrednosti i razmenu od toga za neke druge vrednosti, jer novac sam po sebi nije cillj. Tačnije novac se ne drži zarad novca, već da biste kupili stan, automobil…. Znači novac je sredstvo za razmenu, sredstvo koje nam olakšava da razdvojimo trenutak kad kreiramo neku vrednost i kad je menjamo za neku drugu vrednost. To je možda i najbitnija funkcija novca. I pre nego što se metalni novac ustalio kao sredstvo razmene, postojale su razne druge vrste primitivnog novca, ali su bile prilično lokalnog karaktera. Na primer, u nekim zajednicama su školjke tretirali kao novac. Problem sa školjkama je kada se napusti pleme, te školjke ništa ne vrede. Sve te početne primitivne vrste novca su imale problem što su bile lokalnog karaktera. U jednom plemenu vrede čitavo bogatstvo, negde drugde ne vrede ništa.

Kako se ljudska civilizacija razvijala bilo je sve više interakcija između plemena i raznih grupacija, i bilo je potrebno sredstvo razmene koje ima univerzalnu vrednost. Time se javlja druga funkcija novca, a to je novac kao mera vrednosti.

Dakle, da bismo mogli da razmenjujemo nešto, da bismo mogli da kvanitifikujemo vrednost nečeg, mora postojati zajedničko merilo.

Treća bitna funkcija novca je novac kao čuvar vrednosti. Nagli razvoj poljoprivrede uslovio je nastanak funkcije novca kao čuvara vrednosti. Sve do tada ljudi su živeli od danas do sutra, bez akumulacije sredstva za preživljavanje. U trenutku kad se desio ozbiljan razvoj poljoprivrede, pojavljuje se prvi put potreba za akumulacijom vrednosti za kratko vreme. Dakle, kreira se neka vrednost koja je veća od onoga što je potrebno u datom trenutku potrošiti, višak te vrednosti se čuva, jedan dan, dve godine ili jednu deceniju.

To su dakle te tri osnovne funkcije, sredstvo razmene, mera vrednosti i čuvar vrednosti. I istorijski gledano nijedna vrsta novca još uvek u ljudskoj istoriji nije bila savršena u sve tri funkcije, i bitkoin i digitalne valute tu nisu izuzetak, ali o tome u narednim tekstovima. 

U sedmom veku pre nove ere se pojavljuje metalni novac, u tom trenutku je taj novac bio mešavina srebra i zlata. Pojavljuje se u malom kraljevstvu koje se zvalo Lidija na sredozemnoj obali Turske i relativno brzo se raširilo po celom Mediteranu. Relativno brzo za tadašnje pojmove.Tada su informacije putovale sporo, a novac još sporije. Razlog širenja tog metalnog novca leži u činjenici da je mogao da zadovolji sve tri funkcije novca.

Često ljudi kažu da zlato ima vrednost samo po sebi, ali do pre tri hiljade godina nije imalo vrednost samo po sebi. Medjutim zlato više ne koristimo, odnosno metalni novac je izašao iz upotrebe, pa se prešlo na papirni, a kasnije i na elektronski. Problemi sa zlatnim novcem, odnosno sa metalnim novcem su to što običan čovek teško može da proceni razliku između pravog novca i lažnog novca. Još jedan problem metalnog novca je da je on relativno težak za prenos. 

U Evropi, na prelazu iz XVI u XVII vek, polako nastaje papirni novac. Nastankom prvih banaka u Evropi, banke su počele da izdaju depozite, odnosno potvrde za depozite u zlatu. Dakle prve banke su radile samo kao sefovi. Onda su ljudi iz potrebe da olakšaju sebi život, polako počeli te potvrde za depozit u zlatu da koriste kao novac. Štampanje novca nije bilo centralizovano, nego je praktično svaka banka štampala svoj novac za zlato koje ima u svom sefu.

Papirni novac je brzo istisnuo metalni novac iz svakodnevne upotrebe, zbog jednostavnosti prenosa i deljivosti. Prema Grešemovom zakonu loš novac će uvek istisnuti dobar novac iz upotrebe. To znači da ljudi uvek radije troše novac koji ima manju vrednost. Ljudi percepiraju zlato kao nešto što stalno vredi, pa ga i ne troše, a papir koji ima manju vrednost od zlata, troše više, a zlato čuvaju u sefovima. Kada su države shvatile moć novca, odlučile su da izvrše njegovu centralizaciju uvodjenjem ekskluziviteta štampanja novca samo centralnim bankama. Jedan od Rotšilda u XIX veku je izjavio “dajte mi moć da kontrolišem novac jedne države i baš me briga ko piše zakone”.

U finansijskoj literaturi se izdvaja još jedna funkcija novca, a to je svetski novac. Centralne banke su jedno vreme štampale novac koji je imao zlatnu podlogu. Međutim, nekoliko puta kroz istoriju su države u slučajima nužde, obično kad su trebale da finansiraju neki rat, doštampavale novac i bez pokrića u zlatu, ali su se onda u vremenima mira vraćale na zlatni standard. Konačno, 1971. godine zlatni standard je ukinut. Američki predsednik Ričard Nikson je odlučio da se zlato više ne vezuje za dolare. Nakon Drugog svetskog rata uspostavljen je zlatni standard i dolarski standard, jer dolar je bio konvertibilan za zlato, a sve svetske valute su se vezivale za dolar. Tada je svaka država imala pravo da za one dolare koje ima u svom posedu u svakom trenutku zatraži od SAD zlato. Vremenom se američka ekonomija nakon Drugog svetskog rata, iz velikog trgovinskog suficita, kretala ka sve većem deficitu i postalo je nemoguće održavati taj zlatni standard. Francuska je 1970. godine poslala pun brod dolara u SAD i tražila zlato za uzvrat, ali ga nisu dobili. Tada je postalo jasno da zlatni standard nije više održiv.

Prednosti zlatnog standarda

Kroz istoriju, zlato je prepoznato kao sredstvo za očuvanje vrednosti imovine. Današnji papirni novac može se emitovati bez ograničenja i potpune kontrole, što ga čini rizičnim. A poverenje u njega direktno zavisi od stepena poverenja u državu koja ga emituje.

Zlatni standard limitira samovolju države uvodeći joj ograničenje na nekontrolisano doštampavanje novca, a samim tim smanjuje moć centralnih banaka da manipulišu količinom i vrednošću emitovanog novca.

Povratak zlatnom standardu bi dugoročno smanjio opasnost od neželjene inflacije i velikog rasta cena proizvoda široke potrošnje. Istorijski posmatrano, SAD su imale najnižu stopu inflacije tokom primenjivanja zlatnog standarda u monetarnoj politici. Od 1880. do 1913, u vreme kada je dolar imao zlatnu podlogu, prosečna inflacija bila je svega 1.6% na godišnjem nivou. U istraživanju izvršenom na uzorku od 15 zemalja za period 1820-1994, ekonomisti su izračunali prosečnu godišnju inflaciju u vreme važenja standarda od 1,75%, a nakon njegovog ukidanja inflacija je bila 9,17%.

Današnji sistem emitovanja novca bez realnog pokrića, daje mogućnost vladama da tako finansiraju spoljnotrgovinske i budžetske deficite skoro pa u nedogled. Vraćanjem sistema emisije novca sa zlatnom podlogom onemogućilo bi ili bi bar znatno ograničilo tu praksu.

Novac iza kojeg „stoji“ zlato kao obračunska vrednost, dugoročno bi sprečio veće amplitude u kretanju cenu nafte i gasa, svodeći ih na nivo promene cene zlata na tržištu. Rizici izbijanja ekonomskih kriza, kako globalnih tako i nacionalnih, bili bi u znatnoj meri smanjeni.

Zlato ima moć samoregulisanja sopstvene vrednosti. Naime, u slučaju povećenja potrebe za zlatom radi emitovanja novca, zlatu će porasti vrednost i biće veća isplativost njegove eksploatacije iz nepristupačnih rudnika i sa velikih dubina. Što će na kraju rezultirati i većom emisijom novca na ime novo proizvedenog zlata. Međutim, ako sveže emitovan novac nije potreban, zlatu će vrednost stagnirati ili čak padati, sa samim tim će i proizvodnja odnosno ponuda biti smanjena sve do nove veće potražnje za plemenitim metalom. Tim mehanizmom, zlato samoreguliše svoju, ali i vrednost novca.

Čak i dobronamera politika emitovanja odnosno štampanja novca radi podsticanja privrednog rasta ili potrošnje, može na duži ili kraći rok značajno destabilizovati ekonomiju zemlje i dovesti do mnoštva kontraefekata. Sa zlatnim standardom, takav scenario nije moguć. 

Nedostaci zlatnog standarda

Vrednost zlata nije fiksna, samim tim zbog tih oscilacija ne može se očekivati stabilnost cena koja je neophodna za celokupnu ekonomiju.

Zlatni standard karakteriše deflacija, koja čak i više nego inflacija može da destabilizuje ekonomiju. Naime, količina novca u opticaju ne može ispratiti ekonomski rast usled uslovljavanja emitovanja novca, prethodnim posedovanjem te količine zlata. Sa druge strane, zlatni standard zapravo ne isključuje pojavu inflacije u potpunosti. Naime, u slučaju povećanog obima snabdevanja i eventualnih novih nalazišta inflatorni scenario nije nemoguć.

Zlatni standard prouzrokovao je veliki broj finansijskih kriza, krahova banaka i tržišta, pa je manjim delom uticao i na nastanak same velike depresije. Između 1879 i 1933, SAD je imala nekoliko finansijskih kriza: 1884, 1890, 1893, 1907, 1930, 1931, 1932. i 1933. Samo tokom 1933, oko 4.000 banka je obustavilo rad. Mnoge od ovih kriza prouzrokovala je nemogućnost adekvatnog i pravovremenog emitovanja novca na tržište, a sve zbog ograničenja usled zlatnog standarda.

Zlatni standard bi onemogućio sposobnost centralne banke da svojim instrumentima utiče na moguće potrese i makroekononske nestabilnosti.

Zlatni standard bi verovatno ugrozio ekologiju, jer bi zahtevao aktiviranje novih rudnika zlata i novih tehnologija za iskopavanje na nedostupnim lokacijama. Isto tako, zlatni standard, zbog iskopavanja nove količine rude zahteva dosta vremena, novca i resursa, a danas je vreme najvažniji faktor liberalnog kapitalizma.

Čin povratka na zlatni standard bio bi kompleksan. Emitovana količina novca, a naročito američkih dolara, nekoliko desetina puta prevazilazi količinu zlata koje SAD ima u Fort Knox-u.